Kako povećano interesovanje potrošača utiče na definicije o bezbednosti hrane

Današnji potrošači se sve više i sve intenzivnije fokusiraju na uticaj ishrane na njihovo zdravlje. Skoro svaki dan imam priliku da vidim kako kupci u supermarketima čitaju i procenju podatke sa etiketa na proizvodima koje upotrebljavju za ishranu, pre nego što proizvod spuste u svoja kolica i odu na kasu.

O ovome bi, svakako, morali da povedu računa i naši proizvođači hrane i to će svakako imati snažne implikacije na našu ekonomiju.

Mikrobiolozi,  profesionalci za obezbeđenje kvaliteta u proizvodnji hrane i, menadžeri maloprodaje i restorana tradicionalno fokusiraju pažnju na to da je hrana "sigurna" od kontaminacije, bez obzira da li kontaminacija potiče od od patogena, stranih tela, ili drugih fizičkih onečišćenja. Njihov cilj je da zaštite potrošače od trovanja hranom ili povreda koje mogu da nastanu od stranih tela kao npr. slomljenog stakla ili metalnih fragmenata zaostalih u prehrambenom proizvodu.

Ali, iz ugla potrošača, bezbednost hrane postaje mnogo širi pojam. Naravno, potrošači ne žele da budu hospitalizovani zbog zaraze sa  Listeriom ili od gutanja parčića stakla. Ovaj nivo bezbednosti hrane uzima se “zdravo za gotovo”, osim kada u udarinim  vestima čujemo za neki incident.
Kod savremenih potrošača koncept bezbednosti hrane je proširen, i odnosi se ne samo na neposrednu opasnost od npr. konzumiranja kontaminiranog komada piletine sa salmonelom,  već i na dugoročne rizike za njihovo zdravlje koji predstavlja vrsta hrane same po sebi, sastojke koje  sadrži kao i načina na koji se obrađuje. ili rukuje sa hranom.
Potrošači u savremenom svetu, kome nadam se i mi težimo, kupovinom organske i ne-GMO označene hrane u velikim količinama naterali su  prehrambene divove da veoma brzo urade akviziciju manjih kompanija koje se bave proizvodnjom organske hrane  i koji su bili uspešni pioniri u proizvodnji  organske hrane, hrane  bez glutena, antibiotika, bez pojačivača ukusa, itd..

Pored toga, mame i tate nisu zabrinute samo zbog hrane već i zbog toga što u  bočicama za bebe, flašama za vodu, konzervama i drugim materijalima za pakovanje u koje se pakuje hrana, ima hemikalija za koje nisu nikada čuli, kao npr. BPA ili ftalate.

Implikacije svega ovoga su ogromne: svi dizajneri nastavnih planova i programa za bezbednost hrane na univerzitetima moraju se usmeriti na edukaciju onih na “prvim linijama fronta” u prehrambenoj industriji koji treba da počnu da posmatraju bezbednosti hrane kao pitanje koje ima snažan uticaj na naše dugoročno zdravlje. Sa ovakvom definicijom, bezbednost hrane postaje profesija i polje sa neograničenim mogućnostima za inovacije.